Mladiću, zašto si tako nestrpljiv?

Želiš sve ubrzati? Želiš preskočiti put kako bi došao do cilja, do onog što želiš, do onog za što moliš?

Ubrzaš i preskočiš korake kako bi što prije stigao. I onda vidiš koliko se trebaš vratiti i popločati sve one rupe koje si ostavio za sobom.

U cijeloj toj brzopletosti lako se možeš izgubiti.

Zato te Gospodin danas zaustavlja. On ne voli brzopletost i polovičnost. Ali zbog svoje nestrpljivosti često uzimaš samo ono polovično. 

I što se onda u tebi budi?

• Frustracije?
• Gunđanja?
• Srditost?
• Oholost?
• Zabrinutost?  

Sve to tako se brzo nađe u srcu. A zašto? Zato što ideš sam. Juriš misleći da znaš bolje. Misleći da su tvoji zaključci uvijek ispravni. Smatrajući da tvoja očekivanja moraju odmah biti ispunjena. 

Razmaženo dijete tako često progovara iz srca. Dijete koje misli da sve može samo. 

I onda „bam" – razočara se. Vrišti na Oca. A jedina je istina da samog sebe razočaraš, da samom sebi ubrzaš ritam koji kad tad moraš usporiti jer je neodrživ. Ma, čovječe, samom sebi budeš bog jer si već sve definirao, jer si već sam donio zaključak. 

I onda samo čuješ Njegov glas: "Pusti da ja budem Bog. Pusti me da ja vodim tvoj život. Moje misli nisu tvoje i moji puti su iznad tvojih." 

Kako jednostavno, zar ne? 

Pusti Mu da te dovede do cilja. Polako. Popločanom stazom. Ti zahvaljuj, zahvaljuj na usponima i padovima, na ljudima koje si susreo na tom putu i na sitnicama koje ga grade. Ustani i zahvaljuj što On uz tebe hodi i onda kada Ga ne prepoznaješ.